Писма

Сремчево писмо из Сенте 1868.

Јовану Ђорђевићу
У Сенти 868. год. 22. јулија

Драги и почитајеми ујо!
Ја сам се већ радовао да ћемо ићи у Београд и мислио сам у себи како ћу ићи по Београду у фесу, али већ сам изгубио надежду због кнеза Михаила смрти. Ја сам већ свршио школу, а код нас се већ свршио испит, а ја би већ воло да куда идем у трговину ил на већу школу, да не пропуштам тако време. Јоца и Андрија љубе вам руке.

С отим остајем љубећи вам руке
Ваш покорни сестрић
Стеван Сремац,
уч. IV разреда

Сремчева писма из рата 1878

Јовану Ђорђевићу
[Алексинац, јануар 1878]

Поштовани и драги ујо,
Извините, нисам вас могао послушати. Зове ме света дужност. Скоро ћемо се даље кренути, док се мало одморимо. Путовали смо осам дана, све пешке, спочетка по мраку, а доцније по блату и снегу. Последњих дана, када смо ишли преко неких планина, дувао је јак ветар и снег је вејао, ту смо се мало намучили...Још једном извините што сам послушао свој унутрашњи глас и позив а не ваше савете.

Јовану Ђорђевићу

...За мене би била највећа срамота не узети учешћа у борби за ослобођење, ма ко ме водио. Сви сте нас томе учили, а Ви највише: да живимо и гинемо за српство. Учили сте нас пуних двадесет година...Сви кличете годинама кроз своје песме: >>Доле ропски ланци! У свети рат!<< - а сад кад је рат на прагу - >>Немој у рат!<< Кад се треба латити пушке - >>Не дирај, то није за тебе!<< Иду толики да проливају своју крв за српске вековне светиње, а ја шта? – да за то време обијам кафанске прагове. Не, то не смем, не могу, то нећу! Не припадам ја само себи и породици, него и нацији... Тако сте ме сами учили!

Јовану Ђорђевићу

...Прилично се мучимо са храном и становањем на овом ружном времену, али се одмиче напред. Србија мора победити, јер се боримо за праведну ствар – за слободу наше браће...

Сремчево писмо из Пирота 1881

Марти Душановић

[Пирот]
Драга тетка,
Чудо ми је што ми пишете да не добијате одговора на ваша писма јер ја сам од вас добио од ових ферија само једно писмо и на њега сам одговорио. Здрав сам, а то и вама свима у кући желим, а како ми је, није нужно да вам кажем, доста је што знате да сам у Пироту од кога се сваки клони и крсти. Што ми пишете за хаљине да вам не јављам, то је стога што ми је уја наскоро писао и вели да ће ми новац послати. Ето зато нисам јављао за меру што сам се новцима надао, јер и овде има прилично кројача – а ако баш хоћете да тамо правите, а оно моја је мера код Ђурице Певчевог, ако је није изгубио, а ви поручите да буде исти крој, само штоф затворенији, али немојте нешто старачко.
Хаљине би ми добро дошле јер сам се отрцао тако да нисам могао ићи о Ускрс у Ниш, а тако сам желео.

Ваш Стева

Сремчева молба за премештај 1883.

Министру просвете

Господину Министру просвете и црквених послова

Четврта се година навршила како као предавач служим у ослобођеним пределима не досађујући никако до данас Господину Министру са молбом за премештај.
Ни данас се не бих усудио ово захтевати да не морам колико толико водити рачуна о својој будућности. Знам да државни слуга треба да буде задовољан са сваким местом своје отаџбине; знам и то да сваки чиновник, а нарочито из просветне струке, треба тим пре да је задовољан са својим положајем у ослобођеним крајевима, јер му је задатак племенит и поред њега све тегобе, које су скопчане са живљењем у овом месту, треба да се радо сносе: - али имајући испит за вратом морам се по мало и на себе обазирати.
У Нишу сам био две године у оно време кад су га се моји другови клонили и предпостављали му свако друго место у старим границама и таман се почео приближавати осталим местима, ја будем премештен у Пирот, где сам почео изнова да трпим оно што сам у Нишу већ трпео. Ко год, ма и најмање, познаје ово место, знаће како је тешко сваком чиновнику живети у њему, а тим пре онима из просветне струке који су обавезни полагати проф. испит и којима је сасвим немогуће спремати се. Ово ме је нагонило да тражим молбом премештај.
Већина мојих другова била је по годину дана овде па се преместила у боље место, а ја са бољег на горе. Данас, ако сам пријатељ самом себи, морам се и за се постарати, јер држим да је оволико довољно од мене и мислим да нећу бити сувише дрзак ако замолим за премештај у једно од београдских нижих гимназија, где бих накнадио оно што сам у овим забаченим крајевима изгубио. Ја молим Господина Министра само за једну годину да будем тамо, а чим положим испит, задовољан сам са сваким местом које ми се год одреди.
Предмете које би могао предавати то су : Српски језик, Српска историја и Географија.
Надајући се да ће Господин Министар уважити молбу, остајем

Са особитим пожтовањем
Стеван Сремац
предавач пирот. н. Гимназије
26. јуна 1883.
у Пироту

Сремчева молба за полагање професорског испита 1890

Министру просвете

Господину министру просвете и црквених послова

Учтиво јављам госп. министру да подносим израђен темат јављајући се за професорски испит.
Група коу сам изабрао да полажем јесте: историја српског народа са земљописом као главна, и историја општа са литературом као споредна. – Од живих језика изабрао сам немачки језик.
Уз молбу ради полагања проф. испита прилажем израђен темат под насловом: Шта су у нашој историји >>самодржавни властелини<< итд., под 1); сведоџбу из Велике школе, под 2); уверење г. директора о владању, под 3); кратку биографију своју, под 4); и списак дела по којима сам се спремао за испит, под 5).
Понизни
Стеван Сремац,
предавач нишке гимназије
20. августа 1889.
у Београду

Сремчево писмо из Ниша 1892.

Десанки Поповић

...За све ти хвала у писму, само не за ону вест која ме је поразила. Мислим на вест о гђици >>Ж<<. Кад сам прочитао, одмах сам полетио преко вашаришта (јер ту у близини седим) па право на Нишаву. Нишава беше набујала па само ваља кладе, запенушила и узбуркала се па пропиње високо таласе – узбуркано све као у души мојој! Ја сам решио био на очајан корак. Кад сам дошао на обалу нишавску, осврнем се још једанпут на Ниш, погледам Суву Планину, Виник и Горицу, на винограде и на сва она места где сам онако лепо толике године проводио. Све ми прелети у памети оним тренуцима; и Бања где сам се толико пута за пола динара окупао (платив 3 динара за фијакер) и Горица где сам у виноградима јео таране, ћевапа и слатког купуса, и Виник одакле сам – попевши се на њ – уживао у лепом изгледу; све самто, велим, гледао и осећао сад. И свему сам томе морао окренути леђа, свему том једнога тренутка рећи >>збогом<<. Погледам у реку која ће ме још који тренутак таласима својим загрлити и уједаред скочим у воду – пошто сам се пре тога свукао и у швимхозне се преобукао. Тако сам дешператно стајао у води и размишљао како ћу слатко вечерати, и кад сам осетио хладноћу, сетим се: да купање више од по сахата шкоди, па лепо изађем, обучем се и одем у кафану на вечеру. Тако сам се сретним случајем спасао очевидне смрти...

Твој брат
Стева
23. VII 892.